Zamislimo sledeći misaoni eksperiment.
Imamo sto umetničkih dela u nizu (prvenstveno mislim na slike i skulpture) i ljude koje gledaju ta dela. U tom svojevrsnom mimohodu sigurno će se izdvojiti delo koje će naprosto zarobiti njihovu pažnju.
Stajaće ispred njega fascinirani njegovom snagom i provokacijom ali baš to delo nije ono koje bi voleli imati u kući.
Zašto?
Da li to delo toliko dominira prostorom da narušava naše lagodno stanje ravnodušnost ili jednostavno ne možemo vladati snagom kojom zrači pa ga podsvesno ne želimo u svojoj blizini. Divimo mu se sa sigurne distance, a u bliznu postavljamo nešto što svojim sivilom ne izaziva oluju u nama. Nešto što je otužno lepo.
Imamo sto umetničkih dela u nizu (prvenstveno mislim na slike i skulpture) i ljude koje gledaju ta dela. U tom svojevrsnom mimohodu sigurno će se izdvojiti delo koje će naprosto zarobiti njihovu pažnju.
Stajaće ispred njega fascinirani njegovom snagom i provokacijom ali baš to delo nije ono koje bi voleli imati u kući.
Zašto?
Da li to delo toliko dominira prostorom da narušava naše lagodno stanje ravnodušnost ili jednostavno ne možemo vladati snagom kojom zrači pa ga podsvesno ne želimo u svojoj blizini. Divimo mu se sa sigurne distance, a u bliznu postavljamo nešto što svojim sivilom ne izaziva oluju u nama. Nešto što je otužno lepo.
Pogledajmo ovu skulpturu Dragana Jovičevića Macole.
Napobitno je da delo nosi ogromnu snagu i energiju, međutim, koliko ljudi bi želelo da je ima u kući?
Malo.
Skulptura je kao pas. Ne može svako vladati svim rasama. Neke rase zahtevaju da gazda ima toliku snagu ličnosti i autoritet da dominira inače postaju opasni.
Imam osećaj da je upravo taj strah od novog i nepoznatog, taj nedostatak znanja i otvorenosti duha koji je potreban da bi se nešto razumelo, vladalo njim, dovelo do svojevrsne sterilnosti srpske umetnosti koja se začahurila u paperjastu udobnost mitova, prozaičnosti i pseudo lepote.
Svaki umetnik koji iskoči iz te čahure prisiljen je da ili pobegne napolje, ili radi nešto drugo da bi prežive jer ga naprosto ne kupuje niko.
Napobitno je da delo nosi ogromnu snagu i energiju, međutim, koliko ljudi bi želelo da je ima u kući?
Malo.
Skulptura je kao pas. Ne može svako vladati svim rasama. Neke rase zahtevaju da gazda ima toliku snagu ličnosti i autoritet da dominira inače postaju opasni.
Imam osećaj da je upravo taj strah od novog i nepoznatog, taj nedostatak znanja i otvorenosti duha koji je potreban da bi se nešto razumelo, vladalo njim, dovelo do svojevrsne sterilnosti srpske umetnosti koja se začahurila u paperjastu udobnost mitova, prozaičnosti i pseudo lepote.
Svaki umetnik koji iskoči iz te čahure prisiljen je da ili pobegne napolje, ili radi nešto drugo da bi prežive jer ga naprosto ne kupuje niko.
RSS Feed
