Srednjovekovna utvrda (ako je srednjovekovna) iznad Solotuše odiše misterijom. Koliko je stara, ko ju je napravio i zašto, uglavnom je stvar nagađanja.
Idem da vidim to.
Dakle, ranac, štap, aparat i krećem.
​ Kolima do stvarno lepe crkvice u Solotuši i... na startu sam.

Napuštam crkvicu i krećem uz presahlo korito reke. Planinarske markacije su izbledile i teško uočive. Ako se izgubim proglasite me velokomučenikom.

Do Kuline se može stići kolima sa Kaluđerskih bara ali u tom slučaju se propuste lepote staze koje su čak lepše od zidina.
​

Već nakon desetak minuta hoda, pećina. Prva asocijacija je medved ali znatiželja je ubila mačku.

Ostavljena brojanica podseća da su ove pećine nekad koristili isposnici.
​Pentram se dalje i...Nepristupačna, skrivena od pogleda (može se lako dogoditi da je ne vidite) ukaže se jedna od dve pećine i to ona čiji je ulaz zaštićen zidom. Verovatno je greda iznad vrata istrulila tako da sad ulaz ima oblik krasta.

Penjem se do otvora. Dajem medvedu još jednu šansu.

Pogled unutra.

Okrugla prostorija prečnika pet metara. Koristili su je isposnici poznati po spravljanju tuša. Suva i prijatna. Na sredini je neko nešto kopao. Deluje kao da je životinja, a moguće je da su i tragači za zakopanim blagom.
​Mislim, u Srbiji je toliko legendi o zakopanim turskim ćupovima da izgleda da Turci ništa drugo nisu ni radili do zakopavali ćupove sa dukatima.

Pogled iznutra...

Jbt...Nikad ja neću stići do Solotnika. Samo pećine pa pećine.
​Oprezno se spuštam iz ove (pored ima još jedna ali nije zazidana) i bacam se na savladavanje uspona koji je sad ozbiljan.

I napokon prvi vidikovac malo ispod krsta koji je tu postavljen helikopterom.

Sad sam otprilike na pola puta. Najteži i najlepši deo staze tek dolazi. Evo već gledam na krst sa visine.

Stene stoički brane kulu. Staloženo im objašnjavam da hoću samo da vidim.

Prvi obrisi zidina se vide. Krećem u juriš.

Kulina je osvojena. Ulazim unutra.Teško čitljivi ali ipak snažni tragovi prošlosti ostavljaju bez daha. Smatra se da su branioci ovde izginuli pod najezdom turaka ali prava namena ove tvrđave i dalje je misterija.

Bunar je bez vode.

Pogled sa zidina je fantastičan.

I tako....

   Prustovom junaku Svanu, sećanje budi Madlen kolačić i lipov čaj. Svaki put kad umoči kolačić u čaj biva prenesen u imaginarni svet sećanja.
  Imam u glavi jednu lepu sliku detinjstva u koju se uklapa nedeljni odlazak na more. Trebalo je fićom preći Velebit i nakon sedamdesetak kilometara more je bilo tu.To beskrajno razliveno plavetnilo plenilo je pogled još sa vrhova planine i obećavalo lepotu praćakanja u vodi.
  Obavezan pratilac toga izleta bila je pohovana piletina.
   Dok smo skakali sa stena na poludivljoj plaži prekidao nas je poziv majke, "Dodjite da jedete" i ja i sestra bi pohitali, ukrašeni kapljicama vode, prema uredno postavljenom stolnjaku na plaži.
I sada, svaki put kad jedem pohovanu piletinu, javlja mi se ta slika. Kao da je nekim čarobnim štapićem urezana u hrskavu  pokoricu toga jela.
 Tačno je dobro što nisam vegetarijanac.

Za razliku od religije koja veruje u više sile van naše moći, magija veruje u sile nad kojima imamo moć.
U suštini magija je pokušaj da se snagom misli deluje na materiju. Svi njeni aspekti zapravo su načini da se ojača ta misao kako bi mogla ostvariti misiju.
Racimo, Vudu lutka služi kao lupa koja pojačava i fokusira misli. Misao mora imati takav energetski naboj da bude gotovo materijalna. Samo takva može manipulisati materijom ili naterati druge sile da joj se pokore.
Svaka mentalna slika nastoji da se materijalizuje.

​Sa druge strane umetnik radi upravo to, materijalizuje  misli. Imaginacija se iskristalizira u okeanu logosa i umetnik je krhkim alatima svoje veštine čini dostupnom čulima .
Energija, jednom izvučena iz tamne dubine ne miruje. Kao zrnce soli rastvoreno u vodi, koje joj nepovratno menja ukus, ponaša se i umetničko delo u odnosu na stvarnost.
Umetnost menja stvarnost i zapravo je jedina magija koja deluje.
Prve slike, prvi stihovi, prve skulpture, bile su u službi magije a danas im ne preostaje ništa drugo nego da budu sama magija.
​...i kada kao u tajnom obredu uzmemo kist, olovku, dleto i sačekamo munje što paraju mozak da ih počešljamo i pripitomimo, mi pomeramo kosmos iz neke prljave sobe u zabačenom delu grada.

      Zamislimo sledeći misaoni eksperiment.
Imamo sto umetničkih dela u nizu (prvenstveno mislim na slike i skulpture) i ljude koje gledaju ta dela. U tom svojevrsnom mimohodu sigurno će se izdvojiti delo koje će naprosto zarobiti njihovu pažnju. 
Stajaće ispred njega fascinirani njegovom snagom i provokacijom ali baš to delo nije ono koje bi voleli imati u kući.
       Zašto?
Da li to delo toliko dominira prostorom da narušava naše lagodno stanje ravnodušnost ili jednostavno ne možemo vladati snagom kojom zrači pa ga podsvesno ne želimo u svojoj blizini. Divimo mu se sa sigurne distance, a u bliznu postavljamo nešto što  svojim sivilom ne izaziva oluju u nama.  Nešto što je otužno lepo.
​

     Pogledajmo ovu skulpturu Dragana Jovičevića Macole. 
Napobitno je da delo nosi ogromnu snagu i energiju, međutim, koliko ljudi bi želelo da je ima u kući?
     Malo.
​Skulptura je kao pas. Ne može svako vladati svim rasama. Neke rase zahtevaju da gazda ima toliku snagu ličnosti i autoritet da dominira inače postaju opasni.
​      Imam osećaj da je upravo taj strah od novog i nepoznatog, taj nedostatak znanja i otvorenosti duha koji je potreban da bi se nešto razumelo, vladalo njim, dovelo do svojevrsne sterilnosti srpske umetnosti koja se začahurila u paperjastu udobnost mitova, prozaičnosti i pseudo lepote.
        Svaki umetnik koji iskoči iz te čahure prisiljen je da ili pobegne napolje, ili radi nešto drugo da bi prežive jer ga naprosto ne kupuje niko.
​          
​          

Nadaleko od manastira Rača postoji lepo izletište koje je nekad uredio Nacionalni park Tara.

​

Od pre nekog vremena, na put koji vodi do tog izletišta, manastirske vlast postavile su rampu.

Čemu?
Em toliko ružno izgleda i nakaradjuje arhitektonsku celinu, em je protuzakonito, em nepotrebno iritira.
Razumem da je to sada privatni posed, od kako je iz ruku Nacionalnog parka prešao u svojinu manastira  ali stvarno ne vidim zašto bi nekolicina ljubitelja prirode koji su voleli tu da dodju i roštiljaju nekome smetala.
Plus.
Nedaleko od tog mesta, reka Rača je skrenuta u jaz kojim se voda odvodi do manastirake elektrane.
Ovako izgleda biološki minimum vode posle tog odvodjenja.

Za neke baš ne važe pravila.

Načite da smanjite svoj Ego.
Naucite pravilno da dišete.
Pozdravite sunce.
Hodajte bosi..
ili
prepješačite 200 km uz volove.
Pričao   danas sa starinom od 86g. Telo oronulo ali duh još živahan.
Priča kako je rabadžijao sa volovima po Šumadiji, Romaniji, Crnoj Gori. 
Pa kako si otpremao volove u Crnu Goru, pitam ja.
Peške, kaže.
I koliko dana si išao?
Kao da znam. Kreneš pa kad stigneš. Često sam provodio petnaestak dana u putu, odlazak i povratak.
Priča vedrog duha i ni u jednom trenutku se ne oseća jadikovanje na ta vremena.
Danas kolima prevalimo stotine kolometara iza sat vremena i opet nezadovoljni.
Pade mi na pamet ta priča gledajući pravu poplavu kojekakvih gurua, kouča i životnih učitelja. Kome li su oni pomogli, pitam se. 
Život je kao disanje. Ako o njemu razmišljamo izgubi ritam.  
​

    Čekam da mi jutarnja kafa pokrene mozak.
Nisam siguran čemu će mi ali neka ga neka radi. I onako ne troši mnogo energije. Poslednji put sam ga ozbiljno koristio kad je trebalo izračunati neku zezalicu na fejsu. Ono kad krene autobus i nakon nekog vremena motocillist, pa gde će se sresti.
    Posle toga ništa. 
​    Doduše koristio sam ga za zaljubljivanje ali tu se pokazao kao nedorastao situaciji. U odlučujućem trenutku zablokira i više nije upotrebiljiv ni da izračuna kusur posle kupljene žvake. 
​    Ovo sa kafom je verovatmo urbana bajka. Nikad nisam osetio efekte ali svi je ujutro piju pa i ja. Verovatmo svi tako misle. Kao svi piju pa što ne bi i oni. 
      Naravno da bi trebalo ubiti onog ko je pokrenuo tu lakrdiju.
      Zamisli, bar dve milijarde ljudi na planeti u jutro pije kafu u zabludi da će živnuti.
     
     Hm...Dve milijarde puta pola decilitra, podeljeno sa deset tona.
     Ljudski rod svako jutro popije deset hiljada cisterni kafe.
​      I to je kao normalno. 
       Pa da deluje ljudi bi leteli kao supermeni.
       
​